Uspešno roditeljstvo

Želite da uživate u svom roditeljstvu-da vaša deca dobiju najbolje od vas?
Naučite veštine uspešnog roditeljstva

Za uspešno roditeljstvo nisu dovoljni ljubav i zdrav razum. Potrebno je i odredjeno praktično znanje i veštine. Svesni ste da vam je znanje potrebno za dobro obavljanje svoj posla. Da li tako razmišljate kada je u pitanju roditeljstvo? Roditeljstvo je najsloženiji “posao” na svetu. Ne obavljajte ga bez neophodnog znanja i veština. Kao roditelji grešite iz najboljih namera. Nedostaju vam konkretna znanja i veštine.
Možete ih dobiti na ovom seminaru.

Naučićete:

Koje su razvojne potrebe deteta u odredjenim uzrastima, kako ih zadovoljiti.
Najčešći sukobi sa detetom i kako ih rešiti.
Najčešće greške roditelja, kako ih otkloniti.
Koji su efikasni modeli roditeljstva i dobre “cake” za modeliranje ponašanja deteta.
Kako razvijati emocionalnu inteligenciju deteta

Radne grupe po uzrastima:
Trudnoća i uzrast do 2 god.
Preškolski uzrast
Rani školski uzrast
Tinejdžeri.
Radne grupe po temama:
“Vaspitanje dečaka”
”Hiperaktivna deca, problemi sa pažnjom.”-ADD/ADHD
“Teška deca”

Izvodi iz pojedinih seminara:

«Rano roditeljstvo»-trudnoća i prvih 18 meseci života deteta

Vi ste došli na ovaj seminar zato što želite da budete dobre majke svojoj deci. Shvatili ste da je za dobro roditeljstvo potrebno znanje, i u pravu ste. Zamislite da ležite u operacionoj sali.Ulazi hirurg pre anesteziologa i obrati vam se rečima:»Nisam baš uvežban u hirurškim zahvatima, ali volim svoje pacijente i koristim zdrav razum». Verovatno biste se uspaničili i pobegli.E, pa sad zamislite kako je deci čiji roditelji ne žele da uče već se oslanjaju na «zdrav razum» i tradiciju. Ljubav i zdrav razum nisu dovoljni. Vi ste ovde zato što ste to na vreme shvatili.
Svrha i cilj ovog seminara je da vas upozna sa značajem prenatalnog razvoja i prvih šest godina života sa stanovišta psihološkog razvoja i da vam da konkretna znanja koja će vas uputiti u to šta dete treba da postigne u kojem razdoblju života, koji su mu psihološki razvojni zadaci, kako možete da pratite da vaše dete ispunjava svoje razvojne zadatke i, što je najvažnije, da naučite kako da ga vežbate i podstičete da što bolje te zadatke i ispuni. Svi već znaju uputstva koja daju lekari : ginekolozi i pedijatri.Ona su značajna za fizičko zdravlje majke i deteta.Medjutim značaj mentalnog zdravlja nije dovoljno istaknut. Zaboravlja se da kako fizički razvoj počinje trenutkom začeća , počinje i mentalni razvoj deteta , a i nova faza u razvoju budućih roditelja .Ono što treba roditelji da nauče je mnogo složenije od higijensko dijetetskog režima tokom ovog perioda .Meni je veoma stalo da to znanje prenesem jer je budućnost čoveka u smislu mentalnog funkcionisanja odredjena u prvih šest godina života- naime time se završava formiranje karakterne strukture kao tipičnih mehanizama po kojima će osoba da funkcioniše na mentalnom planu tokom svog života.Zato jenaš zadatak da PRIMENIMO sva znanja koja je psihološka nauka stekla da bismo sutra imali mentalno zdrave naraštaje.Ovo su godine u dečjem razvoju kad se stvara temelj ličnosti . Znamo da ako temelj nije čvrst cela gradjevina je krhka i sklona rušenju .
.....................
Šest vrsta ključnih iskustava koja kvalitativno odredjuju razvoj.

Tokom prvih nekoliko meseci života pomagaćete svom detetu da smireno upravlja sobom dok postaje zainteresovano i uživa u prizorima,zvucima, ukusima,i dodirima koje mu pružate.O va će mu sposobnost pomoći da organizuje osete, motoričke reakcije i stvori čvrst osećaj sigurnosti.
U dobi od tri do šest meseci vaše dete će rasti u svojoj sposobnosti uključivanja u prisan i brižan odnos sa vama. Doživljavaće sve više i više topline i zadovoljstva i druge slične osećaje koji proizlaze iz vaše uključenosti u zajednički odnos.
Do dobi od devet meseci beba će biti već u trećem razvojnom stadijumu i razmenjivaće sa vama gestove na svrhovit način.Vaši će ga smešni izrazi lica i izazivajuće radnje puno uspešnije od bilo koje edukativne igračke nadahnuti da ovlada dečijom verzijom logike i dvosmerne komunikacije.
Do dobi od jedne godine do godine i po vaše će dete već učiti da bude osoba koja rešava složene probleme.Uzeće vas za ruku da vam pokaže šta želi što je prvi pokušaj socijalnog rešavanja složenog problema. Sada dete shvata da je svet uključujući fizičko okruženje i njegovu i vašu osobenost sastavljen od obrazaca. Ni jedna igračka u raznim bojama ili spravica sa zvukom i svetlom ne može doći ni blizu dostizanja društvenih lekcija u rešavanju problema koje pružate svom detetu za vreme zajedničke igre sa i uključenosti u gestovni dijalog. U ovoj dobi koristi reči ,a neka deca i jednostavne rečenice
Peto ključno iskustvo koje ćete deliti sa detetom uključivaće njegovo korišćenje ideja dok istražuje kreativnost .Ova će sposobnost pre doći ako se zajedno igrate igre pretvaranja( u kuce,mace ,kralja,razne likove iz priča) nego kad se igrate igračkama ili puzlama.
Šesti stadijum ili ključno iskustvo uključuje stvaranje logičkih mostova izmedju ideja ili analitičko mišljenje.Nastaje iz razradjenije igre pretvaranja kao i iz rasprava kad izašto treba nešto uraditi (jesti kolače,ići na spavanje i sl.)Pitanja poput «Zašto želiš da ideš napolje'?»pre će naučiti dete da povezuje ideje nego mehaničko učenje slova i brojeva.

Iz gore navedenog teksta možemo zaključiti da je baza napredovanja deteta u emocinalnoj razmeni koja zaista treba da bude intenzivna i kontinuirana praktično kad god je dete budno.Nikakve igračke ni crtaći ne mogu biti zamena ili imati tu stimulativnu vrednost kao komunikacija izmedju roditelja i deteta.
.......................................................
Sam boravak sa detetom u kući nije garancija da ćemo postići cilj.Tek sad možemo govoriti o KVALITETU vremena i primeni konkretnih znanja na vaspitanje i podučavanje kroz igru i komunikaciju.

Emocionalne interakcije su izvor detetove inteligencije, moralnosti i samopoštovanja. Prisna, ljubavlju ispunjena veza izmedju vas i vaše bebe postavlja temelje za detetove više sposobnosti razmišljanja. Ovakav način je mnogo efikasniji od svih drugih vidova «stimulacije inteligencije» preko edukativnih programa obogaćivanja sredine skupim edukativnim igračkama.
..........................................................................

Odnos roditelja prema detetovim osećanjima i njihov uticaj na razvijanje emocionalne inteligencije kao životno važne sposobnosti i veštine

Tipična emocionalno pogrešna roditeljska ponašanja:

Potpuno zanemarivanje osećanja. Ovakvi roditelji dečija uznemirenja tumače kao beznačajna i opterećujuća, kao situaciju koja će se smiriti sama od sebe. Oni ne uspevaju da iskoriste detetove emocionalne krize da bi sa njima postali prisniji ili mu pomogli da nauči lekcije emocionalnih veština.
Suviše popustljivi. Ovakvi roditelji primećuju kako se dete oseća, ali su mišljenja da je svaki način zaustavljanja emocionalne krize koristan. Kao i oni koji zapostavljaju detetova osećanja, i ovi roditelji retko pokušavaju da detetu ukažu na još jednu od mogućih emocionalnih reakcija. Na primer, oni pokušavaju da umire svakio njegovo raspoloženje i pristaće da se «cenjkaju» i podmite dete ne bi li prestalo da bude tužno ili ljutito.
Prezrivi koji ne poštuju detetova osećanja. Ovakvi roditelji obično osudjuju, strogi su kada postavljaju zamerke i kada kažnjavaju. Na primer, oni su u stanju da u potpunosti onemoguće ispoljavanje detetovog besa i da ga kazne zbog najmanjeg nemirluka. To su roditelji koji ljutito urlaju na dete kada pokuša da im saopšti svoju stranu priče: «Nemoj slučajno da mi odgovaraš».

Roditelji koji koriste priliku kada je dete uznemireno da odreaguju kao emocionalni dobrotvori ili učitelji čine to na ovaj način:Oni osećanja dece shvataju ozbiljno , pokušavaju da tačno razumeju ono što ih je uznemirilo i pomognu im da nadju pravi način za razrešenje situacije.Da bi u ovom pogledu bili učitelji roditelji moraju da poznaju osnove emocionalne inteligencije.Na primer jedna od osnovnih lekcija za dete je kako da razlikuju sopstvena osećanja, a zatim kako da uskladi osećanja i ponašanje.Kasnije roditelji mogu da pomognu deci da prepoznaju ,savladaju i obuzdaju osećanja ,da saosećajui da upravljaju osećanjima ispoljenim tokom druženja.Ovakav uticaj roditelja imaće dalekosežne posledice.Tim naučnika sa vašingtonskog univerziteta došao je do zaključka da roditelji koji intervenišu na ovaj način imaju decu sa kojom se bolje slažu ,koja su pažljivija i opuštena u njihovom prisustvu.Deca su i biološki mnogo opuštenija,imaju niži nivo hormona stresa kao i nedostatak fizioloških indikatora emocinalnih poremećaja.To je obrazac koji bi ako se nastavi tokom života mogao da bude predznak boljeg fizičkog zdravlja.Ostale prednosti su socijalne prirode:ovakva deca su popularnija u društvu i vršnjaci ih više vole.Prednosti su ikognitivne prirode :ova deca imaju bolju koncentraciju i samim tim uspešnije uče.U najnižim školskim uzrastima bolje savladjuju matematiku i čitanje.

Kasnije spremnost deteta za školu zavisiće od najosnovnijeg vida znanja -kako učiti. Sedam je ključnih elemenata ove osnovne veštine i svi se odnose na emocionalnu inteligenciju:
1-Samopouzdanje
Osećanje kontrole i vladanja telom, ponašanjem i okolinom;detetovoosećanje da će najverovatnije uspeti u onome što je naumilo i da će mu stariji biti od pomoći.
2-Radoznalost
Osećanje da je otkrivanje stvari pozitivno ida pričinjava zadovoljstvo.
3-Usredsredjenost
želja i veština da se izvrši uticaj i da se sa upornošću reaguje
4-Samokontrola
Sposobnost da prilagodi i kontroliše sopstvene reakcije na način koji odgovara uzrastu kom pripada;osećanje unutrašnje kontrole.
5-Društvenost
Sposobnost da se druži sa ostalima koje razume i koji će ga razumeti.
6-Sposobnost komunikacije
želja i sposobnost da se sa drugima verbalno razmene ideje ,osećanja i zamisli.Ova veština je u vezi sa osećanjem poverenja u druge i uživanjem u druženju sa njima,uključujući tu i odrasle.
7-Saradnja
Sposobnost da se u grupnoj aktivnosti sopstvene želje prilagode željama drugih.

Da li dete dolazi u zabavište sa ovim sposobnostima velikim će delom zavisiti od količine i kvaliteta brige koja mu je pružena tj. onog što možemo nazvati početkom iz srca, emocionalnim ekvivalentom programa iz glave.

Erik Erikson detetova osećanja i odnos prema okolini imenuje kroz «osnovno poverenje» ili «osnovno nepoverenje», koje je direktna posledica ranog emocionalnog iskustva. Ovo odredjuje socijalnu percepciju budućeg čoveka i samim tim kvalitet njegovih budućih odnosa. Od tog kvaliteta zavisiće i zadovoljstvo sobom i sopstvenim životom. Dete koje ne može da se koncentriše ili ima selektivnu mogućnost koncentracije samo za odredjene sadržaje sa hiper fokusom pažnje (što je takodje problem jer predstavlja svojevrsno isključenje iz realnosti) koje je nepoverljivo, tužno ili ljutito, destruktivno, bez poštovanja prema drugima, preopterećeno i anksizno, nezadovoljno sobom---- nema mnogo mogućnosti bez obzira što od sveta u kom živi očekuje odredjene mogućnosti.

Posebno izdvajam «kapriciozni stil vaspitanja» kao poguban model jer stvara problematičnu decu sklonu nasilju. Prema ovom modelu ako su im roditelji bili loše volje deca su prolazila sa teškim ozledama. Kazna nije rezultat nečega što je dete uradilo , već zavisi od rapoloženja roditelja.To je recept za bezvrednost i bespomoćnost kao i za doživljaj da pretnje dolaze sa svih strana i da ih mogu sustići u bilo koje vreme. Kao reakcija i adaptacija na ovakve uslove nastaju nasilničke strukture ličnosti koje za rano naučene lekcije plaćaju svojim osiromašenim i lošim emocionalnim životom.
Mnogi autori smatraju da nebriga može da bude pogubnija od direktnog maltretiranja. Mazohistička struktura može biti posledica ignorisanja postojanja deteta. »Udari me, makar tada znam da sam živ i da obraćaš pažnju na mene». Dete sve čini da skrene pažnju na sebe na razne i destruktivne načine po sebe.
Ako ne uspe da dobije pažnju ni na koji način što je direktna negacija njegovog značaja i postojanja, eto klice realne depresije koja se ne može ukloniti bez uklanjanja psihološke klime koja je izazvala.
.....................................................

“Deficit pažnje i hiperaktivnost kod dece”-Kako biti dobar roditelj nepažljivog i hiperaktivnog deteta

Pojam ADD/ADHD, učestalost, opasnosti

Šta je to ADD-ADHD? To su skraćenice za attention deficit disorder-attention deficit hyperactivity disorder. U prevodu na srpski: deficit pažnje, sa ili bez hiperaktivnosti. ADD/ADHD je najčešća dijagnoza koju dobijaju deca u SAD. Brojna istraživanja naučnih i zdravstvenih institucija u svetu ukazuju na to da je sve veći procenat dece kod koje je dijagnostifikovan deficit pažnje. U izveštajima američkih i kanadskih zdravstvenih organizacija taj procenat se sa 2,8 % 1990 god. popeo na 5% 1995. Po novijim istraživanjima od 7-10% dece uzrasta od 5-18 god. ima dijagnozu ADD ili ADHD. Poremećaji pažnje se sa većom učestalošću javljaju kod dečaka (3:1 u odnosu na devojčice. Po nekim istraživanjima odnos je čak 6:1 do10:1). Statistike zapadnih zemalja govore da ADHD zauzima oko 70% od ukupnog broja dijagnoza koje dobijaju deca. Longitudinalne studije pokazuju da ovi problemi u 70% slučajeva ne nestaju sa odrastanjem, mada se hiperaktivnost, ako je deo problema, smanjuje nakon puberteta.
Te studije pokazuju i to da su, bez adekvatnog tretmana, deca sa poremećajima pažnje u daleko većem riziku od: neuspeha u školi, ili uspeha uspod njihovih intelektualnih sposobnosti, ponavljanja razreda, izbacivanja iz škole. Statistike pokazuju da je 20-30 % takve dece imalo sukobe sa zakonom, da nakon punoletstva imaju daleko veći broj ( 4 puta više od onih bez ADD) saobraćajnih prekršaja u kojima je neko povredjen, da je učestalost razvoda u porodicama gde deca imaju ADD dvostruko veća, da je veća sklonost ove dece prema bolestima zavisnosti...Deca sa ADD problemima su, od strane nastavnika i sredine u kojoj žive, često doživljena kao lenja, bezobrazna, nevaspitana, nemirna...što u velikoj meri utiče na njihovo samopoštovanje i formiranje negativne slike o sebi.

ADD-ADHD-Poremećaji pažnje kod dece uglavnom se ispoljavaju kroz 4 osnovne karakteristike ponašanja:

Selektivna pažnja: deca sa ADD funkcionišu u dva ekstrema pažnje, za razliku od većine čija se pažnja održava u srednjim vrednostima veći deo vremena. Ona mogu imati ekstremni fokus pažnje, ali samo u situacijama koje su za njih nove i interesantne (najčešće su to video igrice ili gledanje T.V.), i izrazito lošu koncentraciju kada su u pitanju svakodnevne školske aktivnosti.
2)Pometenost: lako im se pomete tok misli, privuče ih i odvuče bilo koja spoljašnja stimulacija, ili bujica ideja koje nisu u funkcionalnoj vezi sa zadatkom koji obavljaju.
Impulsivnost: akcija ide pre refleksije, što ih često dovodi u opasnost i nevolje.
Hiperaktivnost. Preterana aktivnost koja je neprikladna situaciji.

Većina ovih osobina javlja se kod sve dece povremeno. Kod dece sa poremećajima pažnje prisutna je većina ovih osobina, veći deo vremena, i u ektremnijem obliku.
čest pratilac ADD su drugi problemi u učenju kao što su disleksija , disgrafija, diskalkulija...
Šta ADD jeste

ADD je skup osobina koji odražavaju detetov urodjeni, neurološki zasnovan temperament. Taj skup osobina čini ADD klince veoma teškim za podizanje. U “paketu” ADD osobina ima, naravno, i pozitivnih: spontanost, kreativnost, sposobnost da se hiperfokusiraju na neki zadatak koji sami odaberu. A ima i osobina koje mogu pretstavljati potencijalni problem: Selektivna pažnja, pometenost, impulsivnost i, ponekad, hiperaktivnost (hiperaktivnost je nešto kao “izborni predmet” medju ADD crtama). Razjasnićemo, kasnije, svaku od ovih crta. U zavisnosti od toga kako je dete sa tim osobinama opaženo i oblikovano od strane roditelja i vaspitača, ova kombinacija predispozicija se može razviti kao njegova prednost ili nedostatak. Naravno, koliko god sličnosti imaju, osobe sa ADD temperamentom su veoma različite medjusobno. ADD grupa je veoma heterogena. Postoje brojni varijeteti, oblici ispoljavanja, različite kombinacije osobina, stepena zastupljenosti osobina...Da bismo mogli reći da je neko dete ADD tip, njegovo ponašanje mora da znatno otstupa od ponašanja vršnjaka, i da izaziva probleme u funkcionisanju deteta u kući i školi. Da bi se definisalo šta neka pojava jeste, obično pomaže da se, još na početku definiše šta ta pojava nije. To ćemo i učiniti. Definisaćemo šta ADD nije, pa tek onda nastaviti sa razjašnjavanjem osobina ADD dece.

Šta ADD nije

     ADD nije deficit pažnje. Verovatno ćete se zapitati: “Kako sad to?! Zar ADD nije skraćenica od Attention Defficit Disorrder, ili Poremećaji Deficita Pažnje.” Jeste. Tako nazivaju ovu pojavu, ili sklop osobina. Ali, niti je ADD poremećaj, niti je u pitanju deficit pažnje. Znamo da zvuči zbunjujuće, ali, razjasnićemo konfuziju koja nastaje zbog imena datog ovoj pojavi. Imena, često, ne označavaju dobro ono što pretstavljaju.
     Deficit znači nedostatak nečega. Da li deca sa ADD osobinama imaju nedostatak pažnje? Odgovor je: kako kada, zavisno od toga na šta je pažnja usmerena. “ADD-erišta” (često ih tako nazivamo u šali, posebno kad ih uhvate “pundravci” ili “ nezadrž”) mogu da imaju izuzetnu pažnju kad se koncentrišu na nešto što je njima interesantno. (često su to video igrice, ili neka njima posebno interesantna oblast). Tada se toliko unesu u ono što rade da bukvalno ne čuju ako ih dozivate. Za razliku od većine ljudi kod kojih se pažnja ne koleba mnogo i obično je negde u sredini, kod ADD osoba su upadljiva dva ekstrema pažnje: izražena otsutnost i nepažljivost kod aktivnosti koje su im dosadne (posebno školske obaveze) i intenzivni fokus, “hiperfokus” pažnje na stvari koje su im interesantne.
Hiperfokus može biti prednost kada deca rade nešto kreativno, ali i nedostatak kada ih hiperfokus u jednoj oblasti sprečava da obrate pažnju na stvari koje drugi ljudi smatraju važnim. Dete, na primer, može provesti nekoliko sati crtajući kreativnu ilustraciju za neki zadatak, pravići naslovnu stranu, ukrašavajući zadatak...ali da, pri tome, ne obrati dovoljno pažnju na sam sadržaj zadatka, na pravopis, gramatiku...Naravno, neće dobiti dobru ocenu. Ili će se, ako voli matematiku, hiperfokusirati na problem, rešiti ga “u glavi”, bez postavljanja zadatka da nastavnik vidi postupnost, naškrabati zadatak da izgleda nepregledno i često, na kraju, kad je rešilo za svoju dušu ono što ga interesuje (problem, način rešavanja zadatka, zagonetku) sabrati pogrešno 2 i 2. Malo je nastavnika koji će zanemariti ove “objektivne” pokazatelje znanja. Krajnji rezultat je netačan. I roditelj i dete se mogu osećati frustriranima kad vide da deca sa manjim matematičkim (i intelektualnim) sposobnostima imaju bolje ocene iz matematike.
Ali, ne zaboravimo, ta sposobnost hiperfokusa pretstavlja stvarni potencijal za budućnost. Ako vaspitači uspeju da izdrže ADD-erišta teška za vaspitanje i pomognu im da sazreju i razviju produženu sposobnost hiperfokusa na neku “ozbiljnu” oblast koja ih bude interesovala u srednjoj školi ili fakultetu, vrlo je verovatno da će imati tu čast da su učestvovali u stvaranju izuzetnog stručnjaka. Pa, i ako kažu, uz uzdah “Bože, kakvo je ovo malo čudovište bilo u osnovnoj školi, a eto šta ispade od nje (ili njega)...”, biće to sa osećanjem ponosa i ispunjenosti. Ako ste roditelj ili nastavnik nekog ADD-erišta, imajte to uvek na umu. Naravno, postoji opasnost da dete ode i na drugu stranu, da svoju različitost pretvori u svoj nedostatak, i zato ste mu vi potrebni. Da mu pomognete da se oblikuje i usmeri. Mi ćemo se potruditi da vam damo neke korisne savete kako da to učinite.

     ADD nije samo problem sa pažnjom. Da, još je komplikovanije, i zato još teže za vaspitavanje. Priča o ADD-erištima ima još zapleta. Pored selektivne pažnje, u paket osobina uglavnom ulaze i impulsivnost, pometenost, i ponekad hiperaktivnost. Tim osobinama ćemo se posebno pozabaviti kasnije. Za sada, reći ćemo da su ADD-erišta, sa jedne strane, nezrelija od vršnjaka, a sa druge strane pokazuju kreativnost i uvide koji prevazilaze njihov uzrast.
     ADD nije poremećaj u uobičajenom smislu reči. Deca sa ADD osobinama su, jednostavno, drugačija. Kao što su to, na primer, levoruka deca. Levorukost, kao ni ADD, nije poremećaj, već različitost. U vreme kada su nastavnici i roditelji “prevaspitavali” levoruku decu da pišu desnom rukom, i levoruka deca su se osećala hendikepiranom. To se uglavnom dešava sa decom koja imaju ADD sklop crta. Školski sistem nije napravljen po njihovoj meri, pa se osećaju hednikepiranima i gube samopoštovanje. Za takvu decu ne možemo reći da imaju poremećaj, već da su, zbog svojih osobina, zbog svoje različitosti, u lošijoj situaciju nego druga deca čije su osobine prilagodjenije školskom sistemu.
     Kako to može da izgleda, a da se ipak iskoristi ADD sklop u pozitivnom smeru, možemo videti iz kratkih isečaka vezanih za biografije poznatih i uspešnih ljudi koje smo pomenuli ranije:
     Mocart:čudo od deteta, kako su ga nazuvali, bio je teško dete za podizanje. Iako je jedan od najvećih kompozitora svih vremena, njegov sklop ADD osobina ga je činio genijalnim, sa jedne strane, ali i gubitnikom sa druge strane. Umro je u srednjim tridesetim kao siromašan čovek. Mogao je da se hiperfokusira, i napiše celu operu za samo nekoliko nedelja, ali je mnoge stvari radio u “minut do dvanaest”, a mnogo toga što je započeo ostavio nedovršenim. Nije vodio računa o praktičnim stvarima, posebno o svojim finansijama, što ga je skupo koštalo. Njegova impulsivnost u socijalnim situacijama bila je prepreka da bude finansijski adekvatno nagradjivan..
     Vinston čerčil, premijer Engleske za vreme II svetskog rata, bio je “nemoguće” i neuspešno dete u školi. često su ga izbacivali sa časova da se istrči po dvorištu i isprazni višak energije. Bio je hiperaktivan i sklon incidentima. Kao student, bio je indiferentan, sve dok se nije zainteresovao za istoriju kada je bio mladi oficir u Indiji. Tada je upotrebio svoju ogromnu energiju, sposobnost hiperfokusiranja i kreativnost u proučavanju istorije i medjunarodnih odnosa.
     Tomas Edison, veliki pronalazač, tipičan je primerak osobe sa ADD crtama. Osobe koja nije u stanju da se bavi samo jednom aktivnošću, i kojoj misli stalno lutaju u više različitih pravaca prema onome što mu privuče pažnju. Pre nego što je napustio školu, kažu biografi, uglavnom je provodio vreme na časovima zamišljajući sebe na nekom drugom, dalekom mestu, ili se klateći na stolici. Kasnije, ta osobine-skakutanje i lutanje misli, sklonost imaginaciji, i sposobnost hiperfokusiranja, dovele su do velikog broja pronalazaka.

Osobe sa ADD strukturom imaju izvesnu neurobiološku različitost koja dovodi do toga da misle drugačije, ponašaju se drugačije i uče drugačije. Kod neke dece može da postoji situacioni ADD. Ta deca mogu pokazivati sliku ADD deteta iako nemaju za to neurobiološku podlogu. Razlozi su, uglavnom, nesporazumi i problemi na relaciji dete-škola, dete-roditelji, i drugi sredinski uslovi čiji se uticaji mogu ispoljavati kroz ponašanje deteta i način na koji ono uči. Iako su ispoljavanja slična, situacioni ADD ne bi trebalo svrstati u istu pojavu. Iako ima nekih sličnosti u pristupu deci sa “pravim” i situacionim ADD, postoje i veoma bitne razlike, o kojima ćemo kasnije govoriti. Postoji i treća grupa dece koju će, možda, neko okarakteristati kao ADD tip temperamenta, a ona to svakako nisu. To su samo bistra, energična, kreativna deca koja se ponašaju drugačije i uče drugačije, iscrpljuju roditelje i uznemiravaju nastavnike svojom netipičnošću. Nema svako naporno dete ADD. Deca mogu biti, jednostavno, neobična, nekovencionalna, izuzetna, drugačija. Kod nas, u Srbiji, je ADD relativno nepoznat pojam i pojava. U SAD je, možda, ADD postala moderna dijagnoza. Treba se čuvati i te mogućnosti, pa svaku različitost u stilu učenja i ponašanja okarakterisati kao ADD. Postoje testovi i kriterijumi na osnovu kojih se mogu napraviti razlike i precizije odrediti da li dete stvarno ima ADD, ili samo liči na takvu neurobiološku konstituciju po svom ponašanju. Kasnije ćemo govoriti i o tome kako roditelj može da proceni da li njegovo dete ima ADD, i kako može da potvrdi tu svoju procenu uz pomoć kompetentnog stručnjaka.
...........................................................
Česte prateće osobine ADD

Intenzitet emocija
ADD klince često opisuju kao preterano emotivnu decu koja prave probleme. Osobe sa ADD strukturom teško odvajaju svoja trenutna osećanja od sadržaja koji pokušavate da im prenesete. Osećanje dominira nad njihovim rasudjivanjem i, koliko god se trudili da im objasnite nešto argumentima, to vam neće uspeti. Ako, na primer, žele sladoled momentalno, ništa im ne znači vaše objašnjenje da u tom trenutku nemate novca, ili da je radnja zatvorena, ili da žurite...Dete će sa intenzivnim emocijama nastaviti da traži ono što želi. često ćete slično ponašanje, iako ne tako očigledno, videti i kod odrasle osobe sa ADD strukturom. Pozitivan aspekt ove osobine može biti sklonost ka tome da se uloži ogromna energija u ostvarivanje svojih želja i ciljeva. Ako se razvije upornosti i izvesno strpljenje, «nedostatak» se može pretvoriti u veliku prednost osobe sa ADD strukturom. Na putu ka ostvarivanju svojih ciljeva one neće prihvatati razloge koji drugima izgledaju kao opravdani argumenti za odustajanje. Ako nauče da vladaju svojim nestrpljenjem i kanališu snagu emocija ka ostvarivanju cilja, mogu napraviti prave podvige u koje se oni «normalni» , oni sa manjim intenzitetom želja i emocija, ne bi ni upuštali. «Normalan» čovek bi rekao «treba biti dovoljno lud da poveruješ da je nešto takvo moguće ostvariti, a još ludji da pokušaš da to i uradiš». ADD osobe su dovoljno «lude», ili imaju dovoljno strasti, i da poveruju u svoje mogućnosti, i da ih ostvare uz ulaganje ogromne energije. Naravno, ako nauče da pravilno kanališu svoju strukturu i okrenu je u svoju prednost. Svet bi, svakako, bio dosadniji i siromašniji bez takvih ljudi. Intenzitet emocija često je povezan je i sa sledećom osobinom:

Skolonost ka preteranom reagovanju
Deca sa ADD strukturom sklona su preteranom reagovanju sa minimalnim povodom (drugima izgleda da je povod minimalan, ali njima izgleda kao maksimalni razlog za reakciju). Roditelji su često u čudu kako brzo dete može, «iz čista mira», da dodje do emotivne erupcije, a da se, za pet minuta, opet ponaša kao da se ništa nije desilo. Oprečne emocije mogu da se brzo smenjuju. Roditelji mogu da uživaju u pozitivnoj strani ove pojave, u entuzijazmu i radosti svog deteta kada je preterano reagovanje u spektru pozitivnih emocija. Ali, kada je dete razočarano, kada mu nije zadovoljena neka želja, izgleda kao da se čitav svet srušio. Preteranu reakciju neće ublažiti ni saznanje deteta da će mu se želja ostvariti u budućnosti. Ono želi zadovoljenje odmah, i teško mu je da odloži potrebu. To nije neobično za malu decu, za uzrast do 3-4 godine. Kod ADD struktura, ovakvo «neodložno», autocentrično ponašanje može se videti kod dece od 8-10 godina. I odrasle ADD osobe, sa izvesnom izgradjenom veštinom prikrivanja i racionalizovanja ovog obrasca, često pokazuju sklonost ka preteranom reagovanju i težnju za momentalnim zadovoljenjem. Jedna od čestih racionalizacija (opravdavanja osobine, navodjenje racionalnih razloga za njeno postojanje) ovog obrasca od strane osoba koje ga imaju je da su oni «ljudi trenutka», da ih vodi trenutak, duboko doživljavanje sadašnjosti...To jeste delimična istina. Ali, vodjenost trenutkom ima i drugu stranu medalje:

Vodjeni momentom
Deca sa ADD strukturom izgleda kao da su vodjena samo onim što se dešava u sadašnjosti. Ona ne uče iz prošlosti, i ne razmišljaju o malčice daljoj budućnosti. Zaboravljaju pravila koja su učila u prošlosti, ne razmišljaju o posledicama koje njihove aktivnosti mogu imati u budućnosti. Kada su u neprilici, reći će bilo šta, neku nebuloznu laž, samo da se trenutno izvade iz problema, iz trenutne neprijatnosti. Ne razmišljaju o tome da ih to vadjenje može dovesti u još veću neprijatnost u budućnosti. Važno je da se oslobode tenzije u sadašnjosti, a budućnost im nije ni na kraj pameti. Vodjenost momentom, osećanjem sadašnjosti, dovodi i do brzih promena fokusa od jedne do druge aktivnosti, od kojih se svaka radi kratko i sa velikim intenzitetom.

Potreba za čestim nagradama i pohvalama
Kod ADD-erišta ne pale retke i odložene nagrade. Da bi sistem nagradjivanja dao efekta u vaspitanju, nagrade i pohvale moraju biti veoma česte. To znači na svakih nekoliko minuta. Vremenom se može smanjivati učestalost negrada-pohvala. I kod starije dece sa ovom strukturom možemo videti da nisu u stanju da, kada rade neki projekt, imaju na umu njegov kraj i nagradu koju će dobiti kada završe. Potrebne su im nagrade za svaki završeni delić posla. Kada god udju u hiperfokus, i obave deo posla dok su u njemu, neophodna im je pohvala (ako ne spoljašnja, onda unutrašnja-da pohvale sami sebe), i tek onda su u stanju da nastave dalje i ponovo udju u novi hiperfokus i odrade naredni deo zadatka. U radu sa ADD decom veoma je važno da se «uobroče» ciljevi i zadaci, a sa njima i pohvale i nagrade. Suviše dalekoročni i krupni ciljevi im ne znače ništa. Aktivnosti treba podeliti na manje «pakete», i posle svakog odradjenog pakete mora da sledi nagrada ili pohvala. Ako «paket» traje duže (a to je više od 5 minuta), treba pohvaljivati dete za savladavanje delova paketa, za svaki mali uspeh i uloženi trud.

Loš rukopis
Loš rukopis je veoma česta pojava kod dece i odraslih osoba sa ADD strukturom. Roditelje i nastavnike zbunjuje to što deca mogu imati odličnu motornu koordinaciju, mogu odlično da crtaju, ali im je rukopis nečitak. Ponekad je početak teksta čitak, ali ubrzo se rukopis pretvori u «švrakopis». Da li je to posledica činjenice da im misli idu brže od motornog odgovora, posledica nestrpljenja, odraz dosade...ili sve to smešano zajedno, tek neretko se dešava da ni sami ne mogu da pročitaju svoj rukopis. Naravno, i to može uticati na ocene, posebno na pismenim zadatcima.

Dosada, «smaranje»
Od svakog deteta ćete povremeno čuti da mu je dosadno, ili kako se to danas kaže «smorno», nešto što radi. Deca sa ADD strukturom će to reći za gotovo svaku aktivnost. Ona ne podnose stvari koje se odvijaju sporo. čitanje je za njih suviše sporo u odnosu na film ili video. Kada naidju na tekst u kojem ima previše opisa, baciće knjigu. Knjige sa akcijom i komikom mogu da im zadrže pažnju. Dosada nije nešto što karakteriše osobe sa ADD. Naprotiv, one konstantno traže stimulaciju i ne podnose dosadu. Za njih je teško da mirno sede, ćaskaju, čitaju...uvek traže nešto što će im podići uzbudjenje, zaposliti ruke, intenzivno privući pažnju. O niskoj toleranciji na dosadu mora se voditi računa kada pravimo program za rad sa decom ADD strukture.

Još neke zbunjujuće osobine ADD struktura

Ekstremna kolebanja energije i radnih sposobnosti

Kod ADD struktura postoje ekstremna kolebanja pažnje, nivoa uzbudjenja, osećanja i radnih sposobnosti. Iako kada pomislimo na ADD-ADHD decu obično zamislimo dete koje je impulsivno i hiperaktivno, možemo reći da su ADD strukture veći deo vremena zapravo pod niskim nivoom fiziološkog uzbudjenja. Zato im je i potrebna stalna stimulacija da bi im održala pažnju i nivo budnosti. Spomenuli smo da u frontalnom regionu mozga ovakvih osoba dominiraju spori Teta moždani talasi koji su karakteristični za stanja pospanosti. To je posebno izraženo u popodnevnim časovima (što se i većini ljudi dešava, posebno posle ručka) i može predstavljati veliki problem kada idu u školu popodne. Kod dece sa ADD je izuzetno važno da se dobro naspavaju i da ne ostaju budni do kasnih časova uveče. Njihovi moždani talasi u toku dana su veoma slični moždanim talasima ljudi koji nemaju ADD ako ih snimamo onda kada su pospani, ili spavaju. Kada ADD-erištima damo knjigu da čitaju, amlituda Teta talasa se još povećava. Elektrodermali odgovor kože (EDR), koji je mera fiziološkog uzbudjenja, drastučno pada. čitanje ih uspavljuje. Ali, iz te pospanosti, ako im nešto njima značajno privuče pažnju, mogu postati momentalno hiperaktivni i impulsivni.
Ponekad će tražiti da rade domaće zadatke uz glasnu muziku, dok im drugi put smeta i ako neko škripne stolicom ili ispusti olovku. Kada su u stanju hiperfokusa, neće toleristi bilo kakav šum i ometanje. često ćemo čuti da mogu da uče dosadne stvari u autobusu, okruženi velikim brojem spoljašnjih stimulusa, a da ne mogu da se koncentrišu na dosadan zadatak u tišini sobe, jer im misli stalno skakuću sa jedne teme na drugu. Velike su dnevne oscilacije u njihovim radnim sposobnostima. Jedan dan mogu biti «super» u školi, dok drugi dan mogu biti totalno rasejani i nepažljivi, i nesposobni da ponove za dvojku ono što su prethodnog dana znali za peticu.

Slaba sposobnost da se saslušaju drugi
«Na jedno uvo udje-na drugo izadje» je izreka koja dobro pristaje osobama sa ADD strukturom. Pored nestrpljenja da se saslušaju drugi, ono što se čuje brzi «izvetri», zaboravi se.

Zaboravnost
Osobina koja se uklapa sa prethodnom. Ono na šta dete nije obratilo pažnju, što mu je samo prošlo kroz glavu, brzo se i zaboravlja. Nije ništa neobično da takvo dete zaboravi u školi jaknu ili čak cipele, knjige, sveske, šta ima za domaći. Ne možete se pouzdati da će vam preneti poruku koju je primilo ako vas je neko zvao telefonom dok niste bili kod kuće. Može biti od pomoći ako ga naučite da zapiše poruke, ali samo ako ste zakačili olovku i notes pored telefona. Inače, ako ode po olovku, velika je verovatnoća da će zaboraviti zašto je pošlo, i zaigrati se nečim drugim.

Loš osećaj za vreme
ADD klinci mere vreme prema svom interesovanju, a ne prema satu. Imaju veoma slabo razvijen osećaj za to koliko je vremena stvarno prošlo u odredjenoj aktivnosti. Još slabiji im je smisao za uvremenjenost neke aktivnosti. Obično sve rade u pogrešno vreme. Gledaće televiziju onda kada treba da se oblače i spremaju za školu, ili da rade domaće zadatke. Zakasniće u školu ako ih ne kontrolišete. Nemaju prestavu o tome koliko vremena im treba da završe pismeni zadatak, pa ga često i ne dovrše, ne zato što ne znaju nego zato što se razvlače. O onome što se zove menadžment vremena, planiranje i raspodela vremena, da i ne govorimo. ADD-erišta nemaju ni predstavu šta je to. Znaju da bi to moglo biti ono što rade roditelji umesto njih, i pri tome ih strašno maltretiraju.

Egocentrizam
Egocentrizam je nesposobnost osobe da se stavi u poziciju druge osobe, da pogleda na situaciju iz ugla gledanja drugoga. Deca sa ADD strukturom će se često žaliti da neko prema njima nije bio fer. Vršnjaci, nastavnici ili roditelji. Kada saslušate njihove žalbe, jasno možete videti da je dete doživelo tudje ponašanje kao nekorektno zato što je očekivalo da i drugi misle i osećaju isto što i ono. To ne znači da je dete sebično, već da živi u svom svetu i da očekuje da i drugi dele isti svet, ideje i ideale. čak i kad odrastu, ADD strukture su jako frustrirane kada neko ne deli njihovu tačku gledišta. Egocentrizam može u velikoj meri da im smeta u izgradjivanju prijateljstava. Mada, ne retko, njihova spontanost, kreativnost, entuzijazam, «što na um, to na drum» način komuniciranja, dovode do toga da nadju prijatelje koji ih vole baš takve «šašave» kakvi jesu.

ADD bez hiperaktivnosti-sanjalice i «vanzemaljci»

Rekli smo već da nisu sve osobe sa ADD hiperaktivne. Mnoge od njih su povučene, letargične, žive u svom svetu, sklone su dnevnom sanjarenju. često ih smatraju lenjima i nezainteresovanima. Pošto deca sa ADD kod koje dominira nedostatak pažnje ne prave probleme kao oni hiperaktivni i impulsivni, ADD se uglavnom otkriva tek kasnije, u tinejdžerskom uzrastu, kada postane upadljiv njihov neuspeh u školi, iako je očigledno da taj neuspeh nije posledica njihovih manjih intelektualnih sposobnosti. često su to veoma inteligentne sanjalice, «vanzemaljci» (nadimak koji ne retko dobijaju. Ili «Izgubljeni u Svemiru»...»Marsovci»...). češće se pojavljuje kod devojčica. Kako su devojčice sklonije tome da budu «dobre», da ne prave nevolje, ne uznemiravaju odrasle, sredina ne reaguje tako dramatično kao na «nemoguće» ADHD klince, i dešava se da problem ostane neotkriven do tinejdžerskog uzrasta, ili nikada i ne bude otkriven. Za razliku od hiperaktivne dece, ADD sanjalice su često veoma senzitivne, anksiozne osobe sa niskim samopoštovanjem. često ih, nepravedno, optužuju da su lenje i nemotivisane. Ove njihove osobine temperamenta mogu biti izrazito frustrirajuće za roditelje koji žele da ih «prodrmaju», probude, podstaknu da se uključe u život, da pokažu neku unutrašnju motivaciju. Doduše, neke ADD osobe mogu imati visok uspeh u aktivnostima kao što su muzika, sport, umetnost, ples...Mogu iskoristiti svoju sposobnost da se hiperfokusiraju u onim područjima koje vole, a da i dalje pokazuju «lenjost i nemotivisanost» u školi.

Svetla strana ADD-ADHD

Mnoga deca sa ADD-ADHD imaju ogroman energetski naboj. Ona mogu biti zabavna, predizimljiva i kreativna. Njihov entuzijazam može biti «zarazan» za vršnjake, i često su motor aktivnosti u neformalnoj grupi. Većinu dece sa ADD strukturom može da čeka lepa budućnost ako se njihove potrebe i specifičnost prepoznaju i prihvate od strane roditelja i vaspitača, i ako se razvija pozitivna strana njihove različitosti i posebnosti. Ponovićemo koje su to osobine koje ADD-erišta imaju, a koje treba ceniti i podsticati:

-Spontanost (umesto impulsivnosti)
-Kreativnost (čak i kad luta po raznim oblastima. Malo discipline i
doslednosti, kada se razviju, mogu dovesti do izuzetnih
postignuća)
-Brzo mišljenje: Sposobnost da se vidi šira slika, suština, da se brzo uoče
skrivene veze izmedju pojava.
-Hiperfokus: Intenzivna koncentracija na nešto što ih interesuje
-Upornost: jedan od aspekata liderske strukture
-Visok energetski naboj: može voditi do hiperproduktivnosti

Iako mogu da budu prilično naporni za roditelje i vaspitače, većina ovih klinaca je bistra i posebno nadarena. Ta nadarenost se retko ispoljava u svakodnevnim, obaveznim školskim aktivnostima. Najčešće dolazi do izražaja u neformalnim grupama i aktivnostima. No, prepoznavanje i podsticanje ove svetle strane ADD «paketa» osobima je od presudne važnosti za njihovo samopoštovanje i to u kom smeru će se deca usmeriti. Da li će iskoristiti svoj ADD sklop kao prednost, ili će se on odraziti kao njihov nedostatak. ADD najčešće nije ni deficit, niti poremećaj u uobičajenom smislu reči. Ispravnije bi bilo prevesti ADD, kako sugeriše Dr. Linda Tompson, jedan od vodećih stručnjaka u ovoj oblasti, kao Attention Differently Developed-Drugačije Razvijena Pažnja.
Razumevanje specifičnosti ADD deteta i usmeravanje razvoja u skladu sa tim razumevanjem

ADD deca su teška za podizanje. Njihov temperament naporan za roditelje bitno utiče na interakciju sa roditeljima i na socijalni razvoj deteta. Potsetimo se nekih psiholoških činjenica koje su već “opšte mesto” u psihologiji. Toliko se podrazumevaju da često i ne obraćamo pažnju na njih, a još redje ih se pridržavamo u vaspitanju dece (čast izuzecima). Koje su to psihološke činjenice?
Osobine temperamenta deteta utiču na poruke koje dobija od roditelja. Te poruke dodatno oblikuju dete i detetova uverenja o sebi i svetu. Oni koji podižu decu konstantno šalju detetu poruke o tome kako da misli, oseća i ponaša se, kao i o tome kakvo je ono. Lako je uočljivo da deca koja su nepažljiva, koja se lako pometu, koja su ekstremno aktivna i impulsivna, dobijaju drugačije poruke (Ne, ne diraj to...ne radi to...) od dece koja po svojoj prirodi nisu takva. Te uglavnom negativno formulisane poruke dodatno oblikuju sliku deteta o sebi i očekivanja o tome kako će drugi ljudi da reaguju na njega. Takve nesvesne pretpostavke i očekivanja (“Ja sam dobar-dobra” nasuprot “Ja uvek pravim nevolje”) odredjuju detetovo doživljavanje sveta. Da li je svet za ili protiv njega. Percepcija sebe odredjuje kako će se dete ponašati. Ponašanje deteta proizvodi predvidljive reakcije roditelja, nastavnika i vršnjaka. Te predvidljive reakcije gotovo uvek potvrdjuju i pojačavaju pretpostavke i sliku o sebi koje dete već ima. I tako se stvara začarani krug. Ne samo kod dece. Poznato je da ljudska biće teže da reafirmišu svoje pretpostavke o sebi i svetu kako bi nastavila da se ponašaju na naviknut način koji dovodi do predvidljivih reakcija, makar te reakcije bile i negativne. Iako su negativne, reakcije su predvidljive i pružaju detetu osećaj da je sposobno da predvidi i kontroliše okolinu.
Ovo pravilo, poznato iz psihoanalize kao repeticija kompulsije, ili prisila ponavljanja, naziva se još i začarani krug “ abra-kadabra”. Šta znači “abra-kadabra”? Abra-kadabra su skraćenice od engleskih reči: ABRA= Assumption-Behavior-Reaction-Affirms (Pretpostavke(o sebi i svetu), Ponašanje, Reakcija, Potvrda), CADABRA=Children Assumptions Determine All Behavior Regardles of Age (uverenja deteta u čoveku determinišu sva ponašanja nezavisno od uzrasta osobe). Bez stalnog prisustva u svesti ovog Abra-Cadabra modela-začaranog kruga, teško je izaći iz njega i vaspitavati bilo koje dete, a posebno dete sa ADD strukturom. I koliko god nam ovaj model izgledao poznat, veoma često u praksi zaboravljamo na njega.

ABRA-CADABRA začarani krug

Jasno je da poruke roditelja u velikoj meri oblikuju sliku deteta o sebi i svetu, i da da to utiče na ponašanje deteta. Nije teško zaključiti da je kod dece sa temperamntom kakav imaju ADD strukture posebno važno da roditelji i vaspitači šalju pozitivne poruke čak i ako se dete ponaša tako da je mu nije lako poslati pozitivnu poruku. Slanjem negativnih poruka samo ćemo potvrditi negativnu sliku deteta o sebi, što će uticati na dalje negativno ponašanje koje će dovesti do predvidljive negativne reakcije, i ponovnog potvrdjivanja negativnih pretpostavki. Znamo da je to lakše reći nego uraditi, ali, nema drugog načina da se prekine začarani ABRA-CADABRA krug.

Dajte pozitivne poruke u negativnim situacijama
Zvuči jednostavno, ali nije. ADD deca su teška za podizanje. Ako su još i hiperaktivna, predstavljaju veliko iskušenje čak i za veoma fleksibilne porodice. Kako poslati pozitivnu poruku kada se dete ne ponaša pozitivno? Spontana reakcija je obično negativna poruka. Pretvaranje negativne poruke u pozitivnu treba usavršavati i trenirati. To je veština koju treba vežbati da bi se mogla primeniti u brojnim prilikama koje ADD deca priredjuju roditeljima i vaspitačima. Kada se pojavi situacija u kojoj se dete ponaša impulsivno, i na koju treba reagovati pozitivnom porukom u relativno kratkom vremenu, roditelj će uglavnom reagovati spontano negativnom porukom, u koliko nije uvežbao pozitivne reakcije. Savladavanje ove veštine nije ni malo lako. Zahteva dosta uvežbavanja da bi se brzo mogao smisliti i dati adekvatan odgovor. Sakupljajući brojne takve primere situacija koje teška ADD deca priredjuju roditeljima, i njihove reakcije na takve situacije, planiramo da napravimo «Zbirku zadataka za roditelje teške dece». Neku vrstu vežbanke preko koje bi se usavršavale veštine davanja pozitivnih poruka u negativnim situacijama.
Primer:
Aleksa je veoma aktivan šestogodišnjak. Iznenada, potpuno neočekivano, srušio je svom četvorogodišnjem bratu zamak od lego kockica koji je mladji bata strpljivo sastavljao, u želji da pokaže kako je njegov «Action Man»(figurica superheroja od plastike) najjači na svetu. Aleksa nije razmišljao o svojoj akciji pre nego što je sproveo. Nije razmišljao o tome da će njegovog brata povrediti to što će mu srušiti zamak koji je gradio celo jutro. Aleksa to nije uradio iz zlobe, iz besa prema bratu ili majci, niti da bi izazvao bratov bes ili majčinu ljutnju. Nije delao sa predumišljajem.

Kako bi trebalo da reaguje Aleksina majka? S jedne strane, Aleksa mora da nauči da je to njegovo ponašanje neprihvatljivo. Sa druge strane, ne treba ga ostaviti sa osećanjem da je loš. Ako je cilj da se razvije detetova slika o sebi kao dobroj osobi, moramo biti svesni modela koji jasno govori da će negativna reakcija na problematično ponašanje samo potvrditi detetovu sliku o sebi kao lošem, i da će iz toga proisteći dalje negativno ponašanje koje će provocirati slične reakcije kod roditelja i okoline. Tako se nastavlja začarani krug. Dakle, šta da radi majka kojoj nije lako u ovakvoj situaciji? (a tu je još i mladje dete koje je povredjeno i očekuje pravdu i zaštitu). Pre nego što reguje, roditelj mora da postavi sebi nekoliko pitanja, ako želi da reaguje ispravno. Koja su to pitanja?

Pitanja na koje roditelj mora da odgovori pre nego što reaguje

Kakva je bila stvarna namera mog deteta kad je to učinilo?
Kako se moje dete sada oseća?
Kako će moje dete reagovati na moju reakciju?
Kakvu poruku ja želim da mu pošaljem?
Kakvu poruku želim da izbegnem da mu pošaljem?
Šta želim da moje dete misli o sebi?
Kako mogu da afirmišem nezavisnost svog deteta?
Kako mogu da postignem da se moje dete oseća povazanim, da je u kontaktu?
Kako mogu da podstaknem svoje dete da preuzme odgovornost?

Puno pitanja, a pri svemu tome treba reagovati relativno brzo. Majka može da reaguje na dva moguća načina. Prvi je da reaguje spontano, pre nego što razmisli o navedenim pitanjima (zapravo, da reaguje kao i Aleksa, pre nego što razmisli), ili da prvo razmisli i promisli svoju reakciju pre nego što reaguje (da uradi ono što Aleksa ne ume, ali bi mogao da nauči od majke). Razmotrićemo i jednu i drugu opciju u odnosu na efekat, imajući na umu model začaranog kruga koji smo spomenuli, i moguće odgovore na gore postavljena pitanja.

Reakcija 1-Majka reaguje pre nego što razmisli
Aleskina majka reaguje besno vičući na njega, utrčava u sobu i počinje da vrišti na Aleksu.

Ovo se najčešće i dešava. Takva reakcija nije čudna, i može se reći da je spontana. Aleksi svakako nije prvi put da učini nešto slično što izludjuje majku. I Aleksino ponašanje i majčina reakcija su deo kućnog miljea. Ništa novo. Naravno, ništa se neće ni promeniti ako se sve okreće u krug.
Aleksa je veoma senzitivno dete. Majčin kriticizam ga dodiruje i povredjuje. On nije imao nameru da poruši zamak svog mladjeg brata, ali izgleda kao da majka to ne razume. Medjutim, kada se Aleksa oseća povredjenim, on ne izgleda tužno, već ljutito. Možda je na veoma ranom uzrastu naučio da je napad najbolja odbrana. On reaguje nastupom besa braneći se od loših osećanja okrivljivanjem svih drugih. Njegov napad besa sigurno provocira majku da i dalje obraća pažnju na Aleksu (još više vrišteći na njega) i da zaboravi na osećanja mladjeg deteta. To je za Aleksu veoma predvidljivo. Njegov ekstrovertni temperament čini ga veoma asertivnim u svakoj situaciji. On ispoljava bes i negodovanje. (Introvertna osoba bi pogledala u sebe i potražila svoj doprinos neprijatnoj situaciji, i verovatno se osećala anksioznom i depresivnom).
Poruka koju je Aleksa dobio je da je on jedno užasno teško, loše dete. Njegova majka nije stvarno to rekla, niti je to mislila, ali je to ono što je Aleksa razumeo iz njenog ljutitog tona. Posle većeg broja takvih interakcija, on ima predstavu o sebi kao o osobi koja nije dobra i za koju će drugi uvek smatrati da je kriva. Njemu izgleda kao da negativno ponašanje uvek privlači pažnju. Ono što privlači pažnju, potkrepljuje se. Te predstave su uglavnom nesvesne i kontrolišu dalje ponašanje, tako da će on koristiti svoje loše ponašanje da privuče pažnju i uspostavi kontrolu nad svojom okolinom. Kontrola reducira anksioznost tako što čini okolinu predvidljivom. Medjutim, takva vrsta kontrole čini dete uplašenim. Dete ima potrebu da bude voljeno i obuzdano. Da stariji budu odgovorni i da drže kontrolu u svojim rukama. Deca, zapravo, ne podnose razuzdanost. Veoma nesigurnima ih čini ako roditelji ne vladaju situacijom. Iako dete nije svesno toga odakle dolazi njegova anksioznost, ona izaziva više potrebe za pažnjom i prisustvom odraslih (da bi ovladali situacijom), i tu pažnju privlači sa još više negativnog ponašanja. Aleksa nije naučio da preuzme odgovornost za svoje ponašanje ili da inicira pozitivnu interakciju sa drugima. Reakcija majke mu nije pomogla u tome. I majka je bila «van kontrole».

Reakcija 2-Majka razmišlja pre nego što reaguje
Aleksina majka oseti potrebu da reaguje ljutito i uputi se žurno ka sobi, ali onda uspori i udje u sobu smirenija i oprezna u odnosu na svoju reakciju. Spusti se na pod izmedju dvoje dece i kaže « Andreja, to je bio divan zamak. Znam da je Aleksi jako žao što ti ga je srušio. Hajde da vidimo da li zajedno možemo da napravimo još veći zamak koji ćemo pokazati tati kad dodje sa posla. Šta mislite da napravimo posebnu igralište u zamku za vas? Šta misliš Aleksa, šta bismo mogli da stavimo u igralište? A ti Andrej? Da li biste obojica voleli malo čokolade dok gradimo zamak?...

Majčina pitanja su usmerena na to da dobije pozitivne odgovore i da uspostavi situaciju za pozitivnu, konstruktivnu interakciju u kojoj će se oba dečaka osećati voljenim, shvaćenim i podržanim. Ona se brzo prebacivala menjajući poziciju tako da ni jedan od dečaka nije imao vremena da se pomeri iz svoje pozicije koju je zauzimao na podu, tako da nisu imali priliku da nastave sukob sa njom «izmedju dve vatre». Što je najvažnije, ostala je čvrsta, ali smirena. Smirenost je ključna reč, jer deca više rade ono što vi radite, nego ono što kažete. Ako izgubite smirenost samo na jedan moment, biće vam potrebno nekoliko dana da povratite ono što je već osvojeno u vaspitanju deteta. Kasnije su Aleksa i njegova majka tiho popričali o tome kako se Andrej verovatno osećao kada mu je bio srušen zamak.
Šta je omogućilo Aleksinoj majci da preokrene tu negativnu situaciju u pozitivnu? To što je znala da Aleksa nije stvarno imao nameru da učini nešto loše. On je samo bio impulsivan. I ona je vodila računa o tome da njena reakcija ne bude odraz u ogledalu njegove impulsivnosti. Pokazala mu je model promišljenosti i, umesto da se zadržava na njegovom lošem ponašanju, okrenula ga je ka dobrom kooperativnom zadatku, gde je dečak mogao da oseća kako ima kontrolu i kako je povezan sa svojom porodicom.

Deca sa ADD strukturom ne izvlače baš ono najbolje iz odraslih. često će i roditelji koji inače nisu impulsivni reagovati impulsivno na ponašanje teškog deteta. Ljudska priroda je takva da reaguje pozitivnim porukama na «dobru» i saradljivu decu. To ide spontano i lako. Kod «teške» dece je potrebno uložiti svestan napor da bismo bili pozitivni prema njima. Postoji izreka koja kaže « Iz posla dobiješ srazmerno onome što uneseš u njega». Iako zahtevaju mnogo više napora od roditelja, ovakva deca mogu da roditeljima pruže i veliku nagradu.
Ispunite um deteta koje se razvija porukama o tome šta je dobro kod njega mnogo više nego porukama o tome koliko su vam neprijatna neka njegova ponašanja.
Tretirajte loša ponašanja kao izuzetak, sa porukom da je vaše dete u osnovi dobro, ali, eto, desilo mu se...
.......................................................................................................................................................
III-Tretman ADD
ADD nije samo jedan problem koji utiče na samo jednu osobu (dete). Obično se, kada je dete ADD strukture, pojavljuje više problema koji utiču na više osoba. Zbog toga ne postoji jedan univerzalni pristup kojim se mogu prevazići svi problemi ADD deteta. Ne možemo se fokusirati samo na dete, već i na odnose: roditelji-dete, bliski rodjaci-dete, nastavnik-dete, vršnjaci-dete.
U narednom tekstu iznećemo brojne pristupe koji mogu biti korisni u pružanju pomoći ADD detetu da bolje izadje na kraj sa sobom i svetom oko sebe. Prezentovaćemo mnogo više «tehnika» za modifikaciju ponašanja nego što roditelj može da primeni u radu sa svojim detetom. Cilj nam je da pružimo širi opseg mogućnosti iz kojih svaki roditelj (ili stručnjak koji savetuje roditelje, radi sa detetom...) može da izabere ono što mu se čini prikladnim za njegovo dete. Za većinu dece uglavnom je potrebno raditi u svim područjima koja ćemo obraditi:

Strategije za modeliranje ponašanja (Praktični načini da se oblikuje ponašanje deteta kako bi naučilo da samo vodi računa o sebi i svojim obavezama.
Porodično okruženje-podešavanje porodice za uspeh (organizacija porodice prema uživanju u zajedničkom življenju. Dete će imitirati onaj model za koji oseća da donosi zadovoljstvo življenja.
Strategije učenja-metakognitivne strategije (učenje kako da se uči) (Ove tehnike treba da pomognu detetu da nauči kako da efikasnije uči i da preuzme odgovornost za sopstveno postignuće. Govorićemo i o tehnikama menadžmenta vremena koje treba da pomognu detetu da se bolje organizuje u kući, školi i socijalnim aktivnostima.
..............................................................
Više o ADD pročitajte na sajtu www.biofidbek.com

Vrh strane